Донжон кула, последња одбрана Крушевца
аутор Иван ст. Ризингер
Главна градска кула („Донжон“) средњовековног Крушевца, данас очувана у висини од око 18 метара, зидана је облутком и ломљеним каменом, са тесаницима од пешчара као ојачањима у угловима. Грађевина је имала одбрамбену улогу, посебно као последњи отпор непријатељу који би већ продро унутар зидина града.
Пројекат помаже Град Крушевац, по Конкурсу за суфинансирање пројеката ради остваривања интереса у области јавног интереса за 2018. годину
Године 1371. је саграђен Крушевац. Свестан да је његова држава угрожена од Турака, кнез Лазар одлучује да свој двор изгради на северу, даље од главних праваца надирања турске војске. Изабрао је Крушевац, који је својим гео-стратешким положајем највише одговарао његовим потребама. Кнез Лазар је сазидао град, али је насеље постојало и пре тога.
Изградњи утврденог града приступило се ужурбано. У ту сврху кнез Лазар је из Новог Брда довео у Крушевац своје најбоље градитеље.
Претпоставља се да је градња трајала до две године, мада је у то време било нормално да градови буду и касније дограђивани.
Донжон је главна кула утврђења Лазаревог града, такозвана бранич-кула, упориште последње одбране, грађена искључиво као упориште последње одбране, али не и као простор за боравак владара или властелина. У Крушевцу је најбоље очувани део средњовековног утврђења — главна кула у североисточном је делу града. Кула је сазидана од облог камена-белутка и ломљеног камена, са тесаницима од пешчара као ојачањима у угловима.
На основу видљивих лежишта међуспратних конструкција на источној страни, где се налазио и главни улаз, може се закључити да је, поред приземља, имала четири спрата, подељена дрвеним подом на великим гредама. Приближно спољни облик линије главне куле и бедема који од ње полазе у правцу севера и истока, прати одбрамбени суви ров дубине 4,5 метра и максималне ширине 9 метара, необрађеног дна, са страницама ојачаним потпорним зидовима.
Дебљина темеља је три, а зидова два метра. Из приземља на спрат водило је камено степениште. У Кулу се улазило из Малог града. Кула је имала одбрамбену улогу, као последњи отпор непријатељу у унутрашњости града. Ров са југозападне стране служио је као водена препрека.
Новине „Слобода“ из 1890. године пишу о томе како би ваљало уредити простор око куле:
„Простор око куле оградити зидином и гвозденом оградом, која би била украшена шлемовима, штитовима и разним оружјем из доба Косовске битке. Да то уреде уме-тници. Да се западни зид, који је превише поткопан, подзида. Све би ово ‘зачињала и заличавала’ једна велика црна застава, која би се вечно вила на кули.
Приступ кули треба да је слободан тако да се у свако доба године могло прићи кули, а да се не дави у И блату. Да се кукуруз више не сади око куле и цркве, јер у Лазарево доба кукуруза није ни било. Да би се [ ушло у кулу мора да се прескаче плот од трња. Пре-длаже се да се простор уткупи и претвори у лепу башту, шуму и парк, јер га град нема. Јер наша будућност захтева да се очува Кула Лазарева“.
Прва истраживања Лазаревог града, праћена конзервацијом и делимичном реконструкцијом отпочела су 1961. године. Кампање су се наставиле почетком 70-их година, заштитна археолошка истраживања приликом обнове Парохијског дома 1998. године, а реализовао се и пројекат који се односио на црквену стазу 2002.
Последње археолошке кампање десиле су се 2010. и 2012.године иза музејске зграде, у оквиру пројекта реконструкције зграде крушевачког музеја. Мање је познато да се пре првих истраживања, на терену могла видети само главна градска (донжон) кула,висока 18 метара и Црква Лазарица! Тек су се касније, са даљим истраживањима откривале и друге непокретне целине: палата кнеза Лазара, коњушница, ковачница, грнчарска радионица и други пратећи објекти!
Донжон кула је, иначе, термин који се користи у архитектури средњовековних утврда да би се означила најјача кула у утврди односно место последње одбране тј. својеврсна утврда у утврди. Под овим термином се подразумевала самостална великашка кула која је чинила целокупну утврду односно око које није било каменог бедема. Име је добила по старо француској речи доњон од које је касније настала реч тамница. Овај назив се повезује са чињеницом да су ове куле као најчуваније и самим тим најбезбедније место, биле најбоља локација за утамничење заробљеника.
Код донжон кула није постојао никакав стандард нити специфичан нацрт који би се могао приказати као општи план. Међутим као општа карактеристика ових кула истиче се њихова величина на првом месту и улази у њих на другом месту. По димензијама, изгледу, али и дебљини зидова ове куле су се јасно издвајале од осталих у утврди. Увек су биле камене четворостране и неретко једине такве у целој утврди (код нас).
Као њихова друга карактеристика истичу се улази у њих који никада нису у нивоу земље или бедема већ се њима увек прилазило помоћу додатних степеница или рампи које су увек биле дрвене, чиме је омогућено брзо онеспособљавање приступа улазу, а самим тим и продор у кулу.